https://www.plusplus.co.rs/v.aspx?uid=ebffab77-2d68-4f33-9ddd-6b62db88cc71

O NAMA, DECI I BECI

sreda, 29. april 2020.

 

 

Neobično, neizvesno, stresno je vreme u kom trenutno trajemo. Iznenadno, a sveprisutno neznanje, neizvesnost i strah.
Anksioznost današnjih dana lečimo nadom – koja je jedina gotovo uvek prisutna (iako joj niko ne nalazi pravi izvor i utemeljenje u onome što se dešava/ne dešava oko nas). Bitno je izmenilo našu svakodnevicu i „drastično“ je izmenilo naše ponašanje. I na svakom koraku možemo da čujemo „stručnjake“ koji daju savete da nešto ne radimo više onako, nego da to sad radimo ovako, da se ne ponašamo onako nego sad ovako, da ne radimo ono nego ovo...

Ja nisam vičan pisanju, ne volim da pišem, nikada nisam zadovoljan onim što sam napisao i plašim se odgovornosti kako će me čitalac „kome ne vidim beonjače“ razumeti. I baš u takvom mentalnom haosu predloženo mi je da i ja stanem uz rame „svojih kolega stručnjaka“ i da vam dam neke savete. U današnje dane malo me je strah stručnjaka i saveta, pa ću pokušati da ispričam priču moje porodice i naše Bece.

Beca je ženka Američkog buldoga sterilisana pre 8 godina, stara 9, popunačka dama u dobrano poodmaklim godinama. Ni kad je bila mlađa, a pogotovo ne sada, nije razumela šta pričaju ljudi i mi, članovi njeog čopora, ni oni iz čudne kutije okačne na zidu (na kojoj se pojavljuju slike i kada mi nismo u kući, pogotovo tad se Beca druži sa njima). 

 

Ne razume ni nas, ni naše razloge za veselja, ni razloge za svađe, pa ni naše strahove. Beca samo razume intenzitet i boju našeg glasa, položaje tela  i telesne mirise, posledice sreće, nesreće, straha, nervoze... Možda joj nisu jasni razlozi, ali predobro čita posledice i poruke koje razmenjujemo, svesno ili nesvesno. Ne razume, ona mučena, zašto nema njene Anje (gazdarice nevernice), ni nadrndanog brkobradonje čije je ni ime ne zanima, zeta Božidara. Zašto nema njenog drugara Radula, starijeg unuka, da je gura, da joj nudi svoj smoki, otkud nema onog mladunca Mileta, zavijenog i spakovanog i njoj zabarnjenog? Ne razume zašto Jasna i ja razmenimo, sve češće i žešće, neke zvuke, čudnih vibracija, tonaliteta i energije. Oseti, namiriše naš strah i anksioznost, ljutnju, nervozu i povremeno nadu, da će sve ipak biti dobro. Iako, naoko, ništa ne razume, oseća da se „nešto dešava i da to svakako ima posledica i na nju. 

Više i duže, mada ponekad malo nervozno, mazimo je. Posvećujemo joj više pažnje nego pre, kad je morala minutima da kuka i gura se uz nogu, da bismo je primetili, pomazili, počeškali. Sada to, iz nekog njoj nejasnog, pa onda i nebitnog razloga, češće radimo. I Jasna i Gena i ja. Češće joj bacamo omiljenu, praznu flašu koka kole, koju ona besomučno vija i pokušava da je zagrize i proizvodi silnu buku. Sada niko na nju ne viče i ne tera je „na mesto“ kad pravi takvu buku. Njoj to prija i nije je briga otkud tolika doza trpeljivosti, odjednom? Ako neko ima vremena i entuzijazma da se pomeri dalje od prazne flaše koka kole, na interenetu ima prelepih igara i igrica koje se mogu igrati sa četvoronožnim članovima porodice. 

Iskreno, u našem malom „fizičkom i duševnom karantinu“ nema entuzijasta koji bi se posvetio učenju ove vrste. Gedeon, najmlađi član i ponos familije, radi od kuće neke animacije za neku televiziju (nijedna od ovih poznatih – neka još nepoznata TV stanica), Jasna prati svetsku scenu pandemije, pokušava da prokljuvi medicinske principe iste, pobeđuje na Slagalici i odire fimove, čije krajeve uglavnom prespava. Ja se, kao, bavim heutagogijom i unapređujem svoje stručne i andragoške kapacitete.
Dobila je i drugu hranu, primereniju uslovima u kojima živimo. Uzeo sam joj, mojoj Beci baš  kvalitetnu hranu, onu koja se daje gojaznim psima. Iskreno, Beca je tu hranu trebalo da dobije još pre pet, šest godina, ali „iz-vanredno“ stanje nas je nateralo na „promenu na zdravije i bolje“. Ova hrana ima sve što Beci treba. Dovoljno proteina, manje masnoće, manje ugljeno- hidratnih vlakana. Posebno je dobra za Becu – a i za sve njene saborce koji su zatočeni u „karantinima“ – jer ima i malo manje energije! Da Beca prestane da se goji, a njeni drugari da se ne ugoje! Kao i kod nas, ljudi, gojaznost nije estetski, nego ozbiljan zdravstveni problem. 

Sa druge strane, ima sve neophodne minerale i vitamine. Podmiruje sve potrebe naše Bece, da organizam funkcioniše kao Raketa (u moje vreme to je bila kvalitetna, ne baš najskuplja, marka ruskih satova). Ima i esencijalne masne i aminokiseline, a to su one koje Beca ne može da napravi i mora da ih unosi hranom. 

Čudi je što smo svi, osim mene, „drastično“ smanjili nagradice koje je dobijala tokom obroka. Jedino ja, kao „stručnjak“ i glava porodice, ne mogu da odolim da joj dam parče slanine, koje Gena zguli sa pečenice jer ne može da jede „to belo“. Sirotica sigurno nije ni primetila da joj na račun tih, kao, nagrada, kasnije smanjimo porciju za večeru. Ali šta je tu je, svet je sazdan od laži i prevara.

Vode, kao po preporuci veterinara, a kao i obično ima u izobilju. Ili je dobije uvek kad šutne praznu posudu, pa ona zazveči po pločicama. Onda se neko od nas starijih iskrlješti na Genu kako uopšte ne vodi računa o Beci, iako on to ni pre nije radio.
Nova hrana nam je rešila još jedna veliki problem. Iz raznih naših, organizacionih problema, Beca ne može da obavlja svoje fiziološke potrebe kadgod joj to zatreba. Ovu nova hrana je dobro svarljiva i jako malo od unetog obroka se ne svari i nađe u izmetu. 

Promenili smo naviku i dnevnu dozu joj dajemo podeljenu u dva obroka, što samo smanjuje količinu sadržaja u crevima, usporava peristaltiku i omogućuje crevima da “pokupe” što više hrane i vode pa je izmeta zapreminski manje, suvlji je, manje smrdi i lakše ga je sakupiti. 

Ubeđen sam da Becu buni i činjenica da od ukućana niko više ne vrišti i ne pravi scene ako svoju fiziologiju podmiri u kući. Dogovor je da je ne grdimo i da ko prvi naiđe na minu, treba da ukloni opasan materijal (što je jedan od razloga iz kojeg ja poslednji ustajem iz kreveta, kad god mogu).

Volite ih i brinite o svojim kucama i probajte da njihov svet, njihove potrebe, njihove postupke i odgovore na vaša ponašanja sagledate iz njihovog ugla. Najčešća greška, priznajem da sam je i danas par puta načinio, je što ih tumačimo na svoj način. Najbanalniji, najskriveniji, gotovo nevidljiv, ali za njih ništa manje opasan protivnik u nama, naša je navika da ljubav prema našim četvoronožnim članovima famlije iskazujemo preko stomaka. 

Nisu oni mi, ljubav njima ne ide kroz stomak, ljubav (ako oni to razumeju onako kako mi mislimo da razumemo tu reč) osećaju kroz, igru, dodir, smirenost (onu pravu, duboku, iskonsku) koju osećamo kada smo sa njima. 

 

 

prof. dr. Vojislav Ilić

Fakultet veterinarske medicine, Beograd